„Ajla, jesi li rodila? Daj da vidimo bebu!“ – Priča o granicama i znatiželji u sarajevskoj zgradi
„Ajla, jesi li rodila? Daj da vidimo bebu!“ – glas Fadile, moje susjede iz stana preko puta, parao je tišinu stubišta dok sam pokušavala tiho ući u stan s novorođenom kćerkom. Srce mi je lupalo kao da sam uhvaćena u krađi, a ne kao žena koja je upravo prošla kroz najintimniji i najteži trenutak svog života.
„Fadila, molim vas, beba spava…“ prošaptala sam, ali ona se već nagnula preko praga, pokušavajući zaviriti u nosiljku. „Ma hajde, šta ti je, svi smo mi to prošli! Daj da vidimo tu malu princezu! Jel liči na tebe ili na Samira?“
Osjetila sam kako mi se dlanovi znoje. Samir je bio na poslu, a ja sama s bebom, iscrpljena i preplašena. Nisam znala kako da postavim granicu bez da ispadnem nepristojna. U Bosni i Hrvatskoj svi su navikli na tu bliskost, na to da se sve zna i komentira, ali meni je to sada bilo previše.
Fadila nije bila jedina. Već sutradan, dok sam pokušavala uspavati Lejlu, zvono na vratima nije prestajalo zvoniti. Prvo je došla teta Senada iz trećeg sprata s tacnom baklave: „Ajla, dušo, moraš jesti slatko da imaš mlijeka! Gdje je beba?“ Onda je naišla i Jasna iz prizemlja: „Joj, ja sam ti donijela one pelene što su mojoj unuci bile male. Ajde otvori, da vidim bebu!“
Svaki put kad bih odbila otvoriti vrata ili bih rekla da beba spava, osjetila bih krivnju. Kao da sam ih izdala. Kao da sam loša majka i još gora komšinica. U liftu su me gledali ispod oka: „Znaš li ti da Ajla ne pušta nikoga kod sebe? Ko zna šta krije…“
Jedne večeri, dok sam pokušavala dojiti Lejlu i plakala od umora, Samir me zagrlio: „Ajla, moraš im reći. Nije tvoja dužnost da svima udovoljiš.“ Ali kako reći Fadili – ženi koja mi je donosila supu kad sam imala gripu – da sada ne želim njenu blizinu? Kako reći Senadi – koja je čuvala ključeve našeg stana kad smo išli na more – da mi treba mir?
Narednog jutra skupila sam hrabrost. Kad je Fadila opet pokucala, otvorila sam vrata i rekla: „Fadila, hvala vam na brizi i svemu što ste učinili za mene. Ali sada mi treba malo mira. Tek sam rodila i osjećam se ranjivo. Molim vas da me razumijete.“
Nastao je muk. Fadila me gledala kao da sam joj oduzela nešto sveto. „Ajla, pa mi smo ovdje svi kao porodica…“
„Znam“, prekinula sam je tiho. „Ali sada mi treba vrijeme samo za mene i Lejlu.“
Zatvorila sam vrata drhteći. Osjećala sam se kao najgora osoba na svijetu. U liftu su šaptali iza mojih leđa. Na stubištu su prestajali pričati kad bih prolazila. Samir je bio ponosan na mene, ali ja sam se osjećala usamljeno.
Dani su prolazili. Lejla je rasla, a ja sam polako učila biti majka. Počela sam cijeniti tišinu svog stana i vlastitu snagu. Jednog dana srela sam Fadilu pred prodavnicom. Pogledala me tužno: „Ajla, nisam htjela ništa loše… Samo mi je bilo drago zbog tebe.“
„Znam“, rekla sam iskreno. „Ali ponekad nam treba prostor da budemo ono što jesmo.“
Te večeri razmišljala sam o svim ženama koje su morale šutjeti jer se od njih očekivalo da budu ljubazne, dostupne, uvijek spremne na kompromis. Koliko nas živi pod teretom tuđih očekivanja? Koliko nas se usudi reći ‘dosta’?
Možda će me neki osuditi zbog ovoga što pišem. Možda će reći da sam nezahvalna ili hladna. Ali znam jedno: svaka žena ima pravo na svoje granice – pa makar to značilo razočarati cijeli blok.
Ponekad se pitam: Jesmo li mi žene ovdje ikada slobodne od tuđih pogleda? I koliko nas još mora skupiti hrabrosti da kaže – ovo je moj život, moje dijete i moj mir?