Kuća na raskršću: Kad snovi postanu tuđa očekivanja
“Jel’ to znači da će Ena i Amar biti zajedno?” — Mirjana je izgovorila to pitanje s osmijehom koji je više ličio na prijetnju nego na šalu. Stajala sam u blatnjavim čizmama, s rukama punim građevinskih nacrta, dok su se oko mene skupljali članovi obitelji kao da gledaju predstavu. Moj muž, Dario, samo je šutio i gledao u pod, a ja sam osjećala kako mi srce udara u grlu.
Sve je počelo prošlog proljeća, kad smo Dario i ja odlučili sagraditi kuću na zemlji koju smo naslijedili od njegove bake u okolici Tuzle. Sanjali smo o malom vrtu, miru i prostoru za našu kćer Enu. Ali čim su prvi kamioni s materijalom stigli, počele su priče. Prvo tiho, među susjedima, a onda sve glasnije — “Ma to oni prave za Amara i Enu!” Amar je sin Dariove sestre Lejle, godinu dana stariji od Ene. Odrasli su zajedno, ali nikad nisu bili više od rodbine.
“Znaš ti, Jasmina, kako to ide kod nas,” šapnula mi je Lejla kad sam joj pokušala objasniti da gradimo kuću za sebe. “Djeca su vam već velika, a mi svi znamo da bi bilo najbolje da ostanu blizu. Amar je dobar dečko, Ena fina cura… Šta fali?”
Fali mi mir. Fali mi osjećaj da mogu disati bez da me netko gleda kao pijuna u tuđoj igri. Fali mi da ljudi vjeruju da žena može graditi kuću za sebe, a ne za tuđe snove.
Dario je bio još gori — povukao se u sebe. “Pusti ih, proći će ih to,” govorio je dok bi navečer gledao televiziju i ignorirao poruke koje su stizale od njegove majke: “Jesi li pitao Jasminu šta misli o Amaru?” ili “Možda bi bilo dobro da Ena češće ide kod Lejle na ručak?”
Jednog dana, dok sam slagala crijep na dvorištu, došla je teta Senada s tacnom kolača. Sjela je pored mene i počela pričati o svom djetinjstvu, o tome kako su se brakovi dogovarali uz kavu i baklavu. “Nije to ništa loše, Jasmina. Mi smo tako svi sretni ispali. Pogledaj mene i Osmana — 40 godina zajedno!”
“Ali teta Senada, mi živimo u drugom vremenu… Ena ima svoje planove. Amar isto. Ne možemo ih gurati jedno drugom samo zato što smo svi blizu,” pokušala sam objasniti.
“A šta ako oni to žele?” uporno je nastavila.
Nisam znala što reći. Ena je tih dana bila povučena, izbjegavala je dolaziti na gradilište. Jedne večeri sam je zatekla kako plače u svojoj sobi.
“Mama, svi me pitaju kad ću se udati za Amara. Ja ga volim kao brata! Zašto svi misle da vi gradite kuću za nas? Zar ne mogu imati svoj život?”
Zagrlila sam je i osjetila kako mi se srce lomi na pola. Nisam imala odgovor koji bi joj olakšao teret.
Sutradan sam odlučila razgovarati s Dariom.
“Dario, ovo više nema smisla. Moramo im jasno reći da kuća nije za Ene i Amara. Da gradimo za nas!”
On je samo slegnuo ramenima: “Znaš kakvi su naši… Ako im kažeš direktno, uvrijedit će se. Ako šutiš, izmišljat će još gore priče.”
Ali nisam mogla više šutjeti. Pozvala sam Lejlu i Senadu na kavu.
“Drage moje, moram vam nešto reći. Ova kuća nije projekt za Ene i Amara. To je naš dom. Mi želimo mir i prostor za sebe. Ena ima svoje snove, Amar svoje. Molim vas da ih pustite na miru.”
Lejla me gledala kao da sam joj oduzela nešto najdragocjenije.
“Ali Jasmina… Mi smo se svi nadali…”
“Znam što ste se nadali. Ali ovo nije vaša odluka. Ovo nije vaša kuća.”
Nakon tog razgovora nastao je muk u obitelji. Dani su prolazili u tišini, poruke su prestale stizati. Dario je bio zabrinut: “Možda si bila preoštra…”
Ali ja sam prvi put nakon dugo vremena mogla disati punim plućima.
Jednog dana Ena mi je prišla i tiho rekla: “Hvala ti, mama. Zbog tebe znam da mogu birati svoj put.”
I dok sjedim na terasi naše nove kuće, gledam zalazak sunca iznad polja i pitam se — koliko često dopuštamo drugima da kroje naše živote? I koliko nas to košta?
Što biste vi učinili na mom mjestu? Biste li šutjeli ili rekli istinu, pa makar vas koštala mira u obitelji?