Kad sam zaključala vrata pred svima, ispalo je da sam postala “ona čudna iz zgrade” — a meni je samo bilo dosta da mi svi ulaze u život kao u haustor

“Šta si se ti umislila da zaključavaš vrata usred dana?” rekla mi je susjeda pred liftom, onako glasno da čuju i oni s trećeg. “Nismo mi stranci.”

Tu sam već pukla iznutra, iako sam spolja samo rekla: “Nisam se umislila, nego hoću malo mira.”

Odmah je napravila facu kao da sam joj opsovala nekoga. A iskreno, u tom trenutku sam bila premorena, neispavana i puna svega. Posljednjih pola godine živim kao na izvolite. Ko god stigne, zvoni. Nekad rodbina, nekad komšinica “na pet minuta”, nekad mužev rođak koji je u prolazu, nekad djeca od komšinice da pitaju imamo li šećera, kafe, punjač, ključ od podruma, bilo šta. I sve to možda ne bi bilo strašno da ja nisam radila od kuće sezonski administraciju za jednog privatnika, plus vodila sve oko mame koja je nakon operacije kuka ostala sama u drugom kraju grada.

Ujutro odem kod mame, odnesem joj iz doma zdravlja nalaze, dignem lijekove, usput svratim u prodavnicu. Vratim se kući da radim, a zvono ne staje. Ako ne otvorim, odmah krene priča: “Tu si, vidim da ti je auto dole” ili “Gledala sam, upaljeno ti je svjetlo.” Znači ljudi doslovno prate jesi li kući. Meni je to počelo baš smetati, ali dugo nisam ništa govorila. Tu sam i ja kriva. Godinama sam navikla sve da ulaze, sjednu, popiju kafu, izjadaju se, posude nešto. I onda kad više nisam mogla, očekivala sam da će svi sami od sebe shvatiti. Naravno da nisu.

Muž mi je govorio: “Samo nemoj otvarati kad ti se ne da.” Lako je njemu to reći kad je po cijeli dan na terenu. Poslije kad dođe kući, njemu je simpatično što svrati komšija na kratko. Meni nije simpatično kad mi neko uđe dok jedem na brzinu iznad sudopera ili dok legnem dvadeset minuta jer me glava ubija.

Pravi problem je nastao zbog svekrve. Ona ima običaj doći bez najave, što je godinama bilo normalno. Donese supu, ostavi nešto, sjedne. Prije mjesec dana sam baš imala haos. Mama me zvala da joj nije dobro, sin mi javio da će kasniti s posla pa da pokupim unuku iz vrtića, a meni rok za posao isti dan. Zvoni neko uporno. Otvorim preko interfona, kad svekrva kaže: “Otvaraj, nosim ti pitu.” Ja kažem: “Nemoj sad, molim te, stvarno ne mogu.” Ona ušuti dvije sekunde i kaže: “Aha. Dobro. Ako ti je teško otvoriti meni, neću više nikad.”

I stvarno nije došla. Ali nije ni prestala pričati. Rekla je mužu da sam se promijenila, da glumim gospođu, da meni više niko ne valja. Muž je prvo bio na mojoj strani, pa onda počeo: “Mogla si ipak otvoriti na minut.” To njegovo “na minut” mene najviše izludi. Kod nas ništa nije na minut. Kod nas je minut da uđe, pa da sjedne, pa da ispriča šta je bilo kod doktorice, pa da usput pita što nismo još okrečili hodnik, pa da kaže kako su drugi otvoreniji i veseliji.

A onda sam napravila svoju glupost. Iz nervoze sam u porodičnoj grupi napisala: “Molim vas da niko više ne dolazi bez najave jer nisam portirnica.” Odmah sam vidjela da sam pretjerala s tim “portirnica”, ali bilo kasno. Kćerka mi je poslala poruku: “Mama, ovo zvuči baš grubo.” Sestra je nazvala i rekla: “Ljudi će reći da si pukla.” Čak me i brat pitao jesam li dobro. Znači niko nije čuo da sam umorna, svi su čuli ton.

Poslije toga sam postala tema. U zgradi se priča da se odvajam od svijeta. Jedna susjeda je rekla mojoj mami, koja jedva hoda, da bi trebala više paziti na mene jer “izolacija nije dobra”. Mama se prepala i zvala me plačući: “Je li istina da nikoga ne primaš?” Tad sam se osjećala kao najgora osoba.

Ali nije baš cijela istina ni na mojoj strani. Kad vratim film, ja sam često šutjela, gutala, pa onda planula. Nisam ljudima jasno rekla šta mogu a šta ne mogu. Nekad sam otvarala i kad mi ne odgovara, samo da ne ispadnem bezobrazna, pa sam poslije bila kisela prema svima. I jesam se malo zatvorila otkad mi je otac umro prošle godine. Tad su svi dolazili, i to mi je tad značilo. Poslije su nastavili dolaziti istim ritmom, a ja više nisam imala snage za to. Valjda sam očekivala da će svi sami osjetiti granicu.

Prije par dana srela sam svekrvu ispred zgrade. Ja sam stala i rekla: “Nije problem u tebi. Problem je što više ne mogu da mi ljudi dolaze kad kome padne na pamet.” Ona je rekla: “A ja sam mislila da sam ti teret.” Tu sam prvi put skontala da se ona stvarno uvrijedila, ne samo naljutila. Rekla sam joj: “Jesi se javila, otvorila bih ti uvijek.” Ona kaže: “Nekad čovjek donese nešto iz srca, ne zakaže termin.”

I eto, tu smo gdje jesmo. Ja i dalje držim vrata zaključana i tražim da se ljudi najave. Ali sad vagam jesam li to mogla reći normalnije i ranije, bez tog inata i pucanja preko poruka. S jedne strane, stvarno mislim da imam pravo na mir u svojoj kući. S druge strane, kod nas se to odmah doživi kao odbacivanje ljudi.

Je li čuvanje svojih granica normalna stvar ili danas stvarno ispadaš neprijatelj čim ne živiš “otvorenih vrata”? Kako biste vi ovo postavili da ne povrijedite svoje, a da opet sačuvate sebe?