Prepisala sam bratov auto na svoje ime da ga spasim u razvodu, a onda su meni sjeli dugovi i blokada računa
Auto sam prodala bez da sam mu rekla. Evo, tako je počelo ono najgore među nama, iako istina je da nije baš počelo tad. Počelo je puno ranije, samo sam ja uporno govorila sebi da pomažem bratu i da će se sve nekako srediti.
Moj brat Nermin je tad bio usred razvoda. Ružan razvod, od onih kad se ne dijele samo stvari nego i inat, uvrede, stare rane, tko je kome šta rekao prije sedam godina i tko je čiji bio kad je trebalo. Njegova žena Amra je tražila pola svega, a on je paničio zbog auta jer je govorio da će i to otići u podjelu.
Došao je kod mene jedne večeri, sjeo za kuhinjski stol, nije ni jaknu skinuo.
“Selma, samo privremeno. Molim te. Prepiši auto na sebe dok ovo ne prođe. Samo da me ne oderu do kraja.”
Ja sam ga gledala i vidjela koliko je propao. Ne spava, puši jednu za drugom, ruke mu drhte. To mi je brat. Odrasli smo zajedno, dijelili jednu sobu, jedan sendvič kad nije bilo dovoljno. Kako da mu kažem ne?
Rekla sam mu:
“Dobro. Ali samo privremeno. I sve što ide uz auto, tvoje je. Kazne, registracija, porez, sve.”
“Ma naravno”, rekao je odmah. “Šta misliš kakav sam ja?”
E, to mi je poslije odzvanjalo u glavi.
Prvih mjesec dana ništa. Onda je došla jedna kazna za nepropisno parkiranje u Tuzli. Nisam ni bila u Tuzli. Nazvala sam ga.
“Nermine, stigla mi kazna.”
“Ma platit ću, ne brini. Zaboravio sam samo.”
Onda druga. Pa opomena za porez. Pa neka zatezna kamata. Pa kazna za brzinu kod Zenice. Ja radim u jednoj maloj trgovini, plaća mi sjedne i već znam kome dugujem. Režije, kredit za frižider, školske stvari za sina. Nisam žena koja ima sa strane da pokriva tuđe gluposti.
Zvala sam ga opet.
“Kad ćeš to riješiti?”
“Riješit ću, rekao sam ti. Nemoj me sad još ti pritiskati, je l’ vidiš kroz šta prolazim?”
Taj njegov ton… kao da sam mu ja neprijatelj, a ne sestra koja ga je vadila.
Šutjela sam neko vrijeme. Možda predugo. Mama je govorila:
“Pusti ga, nije mu lako. Muško kad pukne, pukne nagore.”
A ja? Meni je lako? Mene niko nije pitao kako mi je kad otvorim sandučić pa mi srce lupa prije nego što pogledam kovertu.
Najgore je bilo kad mi je banka blokirala račun. Sjećam se blagajne u marketu, kupila ulje, brašno, deterdžent i sinu čokoladno mlijeko. Provlačim karticu, neće. Cura na kasi kaže tiše:
“Gospođo, odbijeno je.”
Osjetila sam kako mi lice gori. Iza mene ljudi uzdišu. Izvadila sam nešto sitno iz novčanika, nije bilo dovoljno. Ostavila sam pola stvari.
Izašla sam van i nazvala ga odmah.
“Blokiran mi je račun! Jesi li normalan?”
On šuti par sekundi, pa kaže:
“Nemoj dramiti. Riješit ćemo.”
Nemoj dramiti.
Ja stojim ispred marketa s kesom u kojoj su samo kruh i mlijeko, a on meni kaže nemoj dramiti.
Tad sam prvi put pomislila da me nije samo iskoristio nego da je računao na to da ću trpjeti jer sam sestra.
Poslije sam otišla u MUP i u poreznu, pa od šaltera do šaltera, ono naše klasično: “fali vam ovaj papir”, “to morate tamo”, “nije do nas”. Na kraju sam sjela u auto koji formalno jeste bio moj, a u kojem je smrdilo na njegove cigare i njegov nemar, i plakala deset minuta kao budala.
Nisam ga više upozoravala. Ne znam je li to bio inat ili umor. Našla sam kupca preko poznanika iz Visokog. Čovjek došao, pogledao auto, dao manje nego što vrijedi, ali meni više nije bilo do cjenkanja. Samo sam htjela da to nestane iz mog života. Tim novcem sam zatvorila dio dugova i skinula sebi omču s vrata.
Nermin je saznao tri dana kasnije.
Doletio je kod mame. Ja sam baš bila tamo. Lupio je vratima tako jako da je okvir zazvečao.
“Ti si meni prodala auto?!”
“Tebi?” rekla sam. “Na čije ime je bio? Ko je dobijao kazne? Kome su blokirali račun?”
Prišao mi je korak bliže. Oči krvave.
“To si uradila rođenom bratu. Znaš li ti šta si meni uzela?”
I meni je nešto puklo.
“A ti znaš šta si ti meni uradio? Ja sam se sramotila po bankama i kasama zbog tebe! Moj sin je gledao kako nemam da platim osnovno!”
Mama je stala između nas, plače, govori: “Šutite, ljudi, komšiluk sluša…”
Ali gotovo je bilo.
On je tada rekao nešto što ne mogu zaboraviti:
“Amra je bila u pravu za tebe. Uvijek gledaš samo sebe.”
To me presjeklo više nego sve kazne.
Jer nisam gledala sebe. Da jesam, nikad ne bih pristala.
Od tad ne pričamo kako treba. Na Bajram se javimo hladno, ako i to. Mama pokušava izgladiti, pa meni kaže da popustim jer sam “razumnija”, a njemu da sam ga izdala u najgorem periodu. I tako sam ja opet nekako kriva, jer nisam pustila da me dugovi pojedu do kraja.
Nekad noću vrtim sve unazad i pitam se jesam li mu trebala dati zadnji rok, poslati poruku, bilo šta. A onda se sjetim blokade, opomena, poniženja, njegovog “nemoj dramiti”, i srce mi se opet stisne.
Jesam li stvarno izdala brata ili sam samo spasila sebe kad me on već nije htio zaštititi?
Biste li vi prešli preko ovoga zbog obitelji, ili jednom ipak moraš reći dosta?