Otvorila sam vrata na tri dana, a rodbina moje svekrve pretvorila je moj stan u besplatan hotel i skoro mi uništila brak
Kad su mi rekli da dolazi rodbina od moje svekrve iz Tuzle, rekla sam samo: dobro, neka dođu na dva-tri dana, ljudi su naši. Nisam ja nikad bila od onih što broje tanjure i čaše. Kod nas se uvijek govorilo da kuća nije tijesna kad je srce široko.
Ali nitko mi nije rekao da će to “dva-tri dana” postati jedanaest.
Prvi dan sam još bila normalna. Spremila sam pitu, skuhala sarmu, oprala posteljinu, namjestila dnevni da mogu spavati njih dvoje i dijete. Moj muž Damir me poljubio u čelo i rekao:
“Izdrži malo, znaš kakva je moja mater, uvrijedit će se ako nešto kažemo.”
To “malo” me kasnije boljelo više nego sve drugo.
Njegova tetka Vera, njen muž Stipe i njihova kći Marina ponašali su se kao da su u apartmanu koji su uredno platili. Ujutro bi ustali, ostavili šalice na stolu, mrvice po kauču, mokar pod u kupaonici, a Vera bi samo doviknula:
“Snajka, ima li kave?”
Snajka. Kako me to počelo peći.
Nisam ja neka gospođa koja glumi žrtvu. Radim u apoteci po smjenama. Dođem kući mrtva na nogama, a u sudoperu lonci, tava, pet šalica, tri tanjura sa sasušenim ostacima paštete i kruha. Ručnici mokri pobacani po krevetu. Marina uzme moju fen za kosu bez pitanja. Stipe pojača televizor do kraja i komentira dnevnik kao da sjedi u svojoj kući.
Jedno popodne sam ušla u spavaću sobu i vidjela Veru kako sjedi na mom krevetu i prebire po ormaru.
Samo sam stala na vrata.
“Tražila sam peglu”, rekla je, kao da je to najnormalnija stvar na svijetu.
Nije tražila peglu. Gledala je moje stvari. Donji veš mi je bio pomaknut. To ne mogu zaboraviti.
Rekla sam Damiru navečer, tiho, da ne čuju:
“Ovo više nije posjet. Ovo je okupacija.”
On je uzdahnuo i sjeo za stol.
“Nemoj tako, neugodno mi je. Došli su zbog pregleda u bolnici i malo da se odmore.”
“Jedanaest dana se odmaraju, Damire. A ja kad se odmaram?”
Šutio je. To me najviše izluđivalo. Da je barem rekao da pretjerujem pa da se posvađamo pošteno. Ali to njegovo izvlačenje, to klimanje glavom na obje strane… kao da mene treba održati mirnom, a njih nahranjenima.
Svekrva Kata je dolazila svaki drugi dan. Donijela bi kiflice, sjela i gledala mene kako perem suđe.
“Ma pusti, mlad si svijet, možete vi to. Nek se ljudi ne sramote po hotelima.”
Ja sam se samo nasmijala onim kiselim osmijehom kad znaš da ako otvoriš usta, reći ćeš svašta.
A onda je došla nedjelja. Bila sam nakon jutarnje smjene. Glava mi je pucala. Ušla sam u stan i osjetila miris pržene kobasice, luka i nečeg zagorjelog. Kuhinja je bila… ma kao nakon fešte. Masno po štednjaku, zdjela od salate na podu, Marina na mom laptopu, Stipe u potkošulji, bos, razvukao se preko kauča.
I Vera mi kaže:
“E, snajka, ponestalo nam je deterdženta i toalet papira, kad stigneš kupi.”
Kad stigneš kupi.
Ne znam ni danas jesam li prvo spustila torbu ili sam odmah počela vikati.
“Ja da kupim? Ja? Pa jeste li vi normalni?”
Svi su me pogledali kao da sam poludjela. Marina je sklopila laptop. Stipe se pridigao. Vera je stisnula usne.
“Što ti je sad?”
“To mi je da ovo nije vaš hotel. To mi je da neću više prati za vama, kuhati za vama, kupovati za vama i glumiti da je sve u redu dok mi kopate po ormaru i živite ovdje kao da ja ne postojim!”
Izletjelo je sve. Ružno, naglo, možda i prekasno.
Damir je tad ušao iz hodnika. Valjda je čuo zadnje rečenice. Gledao je mene, pa njih, pa opet mene. Ja sam već drhtala. Ruke su mi se tresle od umora i bijesa.
Vera je odmah krenula:
“Eto kakvu si ženu našao. Nama prebacuje komad kruha. Sramota.”
I onda se umiješala svekrva, koja je baš tad naišla, naravno baš tad.
“Majo, mogla si to drugačije. Gosti su u kući.”
Tu sam pukla još gore.
“Nisu gosti ako ne znaju kad treba ići kući!”
U sobi je nastala ona teška tišina. Čuješ frižider, promet vani, nečije disanje. Damir je stajao kao ukopan. Mislila sam, evo ga, opet će smirivati mene jer sam najlakša meta.
A onda je mirno rekao:
“Dosta. Maja je u pravu. Predugo ste ovdje. Večeras ćete se spakirati, a sutra vas vozim na autobus.”
Kata ga je gledala kao da ju je ošamario.
“Zbog nje to radiš?”
On je prvi put podigao glas na svoju majku otkad ga znam.
“Ne zbog nje. Zbog nas. Ovo je naš stan, a ne prenoćište.”
Nitko nije ništa rekao par sekundi. Vera je počela plakati onako uvrijeđeno, glasno. Stipe je mrmljao da ovo neće zaboraviti. Marina je samo gledala u pod.
Ja sam otišla u kupaonicu i zaključala se. Sjela sam na rub kade i odjednom me sve stiglo. Nisam plakala odmah. Samo sam zurila u pločice i mislila kako čovjek dođe do ruba ne zbog jedne velike stvari, nego zbog sto malih poniženja koja nitko ne vidi.
Kasnije, kad su se stvarno počeli pakirati, Damir je sjeo kraj mene i tiho rekao:
“Trebao sam ranije reagirati. Kukavica sam ispao.”
Nisam ga tješila. Nisam mogla. Samo sam rekla:
“Nisi ti meni najviše slomio živce zbog njih. Nego zato što si me pustio samu s njima.”
Od tad je prošlo par tjedana. U stanu je opet tiho. Ali nije više ona ista tišina. Nekad uhvatim sebe kako brojim šalice u sudoperu i odmah se naježim. Kata se ne javlja meni uopće. Damiru šalje poruke pune uvrede i krivnje. Kaže da sam rasturila obitelj zbog malo kuhanja i čišćenja.
Je li stvarno malo? I od kada se ženin mir u vlastitoj kući zove sitnicom?
Voljela bih čuti iskreno, jesam li trebala šutjeti još koji dan radi mira u kući, ili mir bez granica zapravo i nije nikakav mir?