Primila sam rođakinju pod svoj krov da je spasim, a onda sam shvatila da mi je krala iza leđa
Kad mi je rođakinja Amra poslala poruku u pola noći, prvo sam pomislila da joj se nešto dogodilo djetetu. Pisalo je samo: „Lejla, mogu li doći kod tebe na par dana? Ne znam više kuda ću.“
To „par dana“ pretvorilo se u skoro dva mjeseca.
Amra je iz Zenice došla u Zagreb nakon što joj je propao posao u salonu, stanodavac je pritiskao za kiriju, a bivši muž, naravno, nestao čim je trebalo platiti alimentaciju. Kad je stala na moj prag s jednom putnom torbom i sivim podočnjacima, nije izgledala kao žena koja mulja. Više kao netko tko se jedva drži na nogama.
Skuhala sam kavu, dala joj svoj rezervni ključ i rekla:
„Smiri se. Dok si kod mene, sigurna si.“
Pogledala me i odmah zaplakala.
„Neću ti ovo zaboraviti, Lejla. Samo da stanem na noge.“
Ja sam živjela sama, radila u ljekarni, nisam imala luksuz, ali imala sam mir. Mali dvosoban stan, sve uredno, sve na svom mjestu. Voljela sam taj red jer sam ga teško stekla. Nakon razvoda od Emira, svaku kunu, pa poslije svaki euro, okretala sam dva puta prije nego što ga potrošim. Nije meni nitko ništa poklonio.
Prvih desetak dana bilo je u redu. Amra je kuhala, spremala za sobom, govorila da šalje molbe za posao. Navečer bismo sjedile u kuhinji, jele paštetu ili juhu iz vrećice i pričale o glupostima da malo zaboravi svoju muku.
Onda su krenule sitnice.
Prvo sam primijetila da mi iz novčanika fali 20 eura. Rekla sam sebi da sam ih možda potrošila na placu i zaboravila. Onda su nestale još dvije novčanice koje sam držala na polici u dnevnoj sobi, ispod stare kutije od parfema. Nisam paničarila, ali osjetila sam ono neugodno stezanje u stomaku.
Ne želiš odmah posumnjati. Pogotovo ne na svoju krv.
Jedno jutro, spremala sam se na posao i otvorila malu drvenu kutiju gdje sam držala nakit. Nije to bilo bogatstvo. Par naušnica, srebrna narukvica, lančić koji mi je rahmetli mama dala za 30. rođendan i zlatni prsten od nane. Prsten je bio tu.
Lančić nije.
Sjedila sam na krevetu možda minutu, možda pet, ne znam. Samo sam gledala u tu kutiju kao budala.
Kad je Amra izašla iz kupaonice, još je brisala kosu ručnikom.
„Jesi li dirala moju kutiju s nakitom?“
Zastala je.
„Kakvu kutiju?“
Odmah sam osjetila da nešto nije kako treba. Ne zbog riječi. Zbog očiju. Nije me gledala kako me inače gledala.
„Amra, ne pravi me ludom. Fali mi lančić.“
„Pa otkud ja znam gdje ti držiš stvari?“
To me baš presjeklo. Taj ton. Obramben, drzak, skoro uvrijeđen.
Taj dan sam na poslu jedva funkcionirala. Navečer sam se vratila ranije i prvi put u životu pregledala nečiju torbu u vlastitoj kući. Ruke su mi se tresle. U bočnom džepu našla sam potvrdu iz zalagaonice u Dubravi.
Na moje ime nije glasila, naravno. Ali datum je bio od prije tri dana. Opis predmeta: zlatni lančić.
Kad je ušla u stan, držala je vrećicu iz Konzuma i pričala nešto o akciji na ulje. Ja sam samo podigla papir.
„Što je ovo?“
U sekundi je problijedjela.
Spustila je vrećicu na pod i dugo šutjela. Toliko dugo da sam čula kako u haustoru netko zove lift.
„Htjela sam ti vratiti“, rekla je tiho.
„Što vratiti, Amra? Moj lančić? Moj novac? Ili moje povjerenje?“
Sjela je za stol i pokrila lice rukama.
„Dugovala sam ljudima. Zvali su me, prijetili. Nisam znala što ću.“
„Pa si krala od mene?“
„Nisam krala, samo sam posudila…“
„Nemoj. Nemoj mi to govoriti u mom stanu.“
Tad je puklo. Počela sam vikati, ona isto. Govorila sam joj da sam je primila kad nitko drugi nije htio. Ona je plakala i ponavljala da je bila očajna, da nije imala izbora, da bih joj možda pomogla da me nije bilo sram pitati. E, to me dotuklo.
„Nije te bilo sram uzeti od žene koja te hrani, ali te bilo sram pitati?“
Šutjela je. Samo je gledala u stolnjak i čupkala konac s ruba, kao dijete koje je uhvaćeno u laži.
Kasnije sam saznala i više nego što sam htjela. Nije dugovala režije ni stanarinu, kako je pričala. Dugovi su bili zbog kocke njenog novog momka, Mirze, a dio i zbog njenih brzih kredita koje je dizala da ga vadi. On je nestao, njoj ostali pozivi, kamate i sramota. I onda je došla kod mene. Pod moj krov. S mojim ključem u torbi.
Te večeri sam joj rekla da ode.
„Molim te, samo do sutra“, šaptala je.
„Ne mogu spavati pored tebe više. Ne mogu.“
Spakirala je stvari u tišini. Nije bilo one velike filmske scene. Samo zvuk patentnog zatvarača, povremeno jecaj i moje stajanje kraj prozora da se ne raspadnem pred njom. Kad je izlazila, okrenula se i rekla:
„Znam da sam sve uništila.“
Nisam odgovorila.
Prošlo je sedam mjeseci. Lančić nikad nisam vratila. Novac također. Amra se javila dvaput, jednom za Bajram, jednom kad je čula da sam bila bolesna. Nisam znala što da napišem pa nisam ništa.
Najgore nije ni tih 200 eura, ni zlato. Najgore je što sad, kad mi netko pokuca na vrata i kaže da mu treba pomoć, prvo pomislim da sakrijem novčanik. I to me boli više nego krađa.
Jesam li bila dobra osoba ili samo naivna budala? I gdje je granica između pomoći nekome i toga da mu otvoriš vrata da te slomi iznutra?