Kad je moj muž rekao da će mjesec dana biti ja, mislila sam da se šali — a onda nam se brak počeo lomiti usred neprospavanih noći

Ne znam ni sama kad sam zadnji put spavala više od dva sata u komadu. Možda dok sam još bila trudna, a i tad sam se budila na svaki okret. Nakon što sam rodila našu kćer Lejlu, svi su govorili isto:

“Proći će.”

“Naviknut ćeš se.”

“Sve smo mi to prošle.”

A ja sam iz dana u dan tonula sve dublje.

Nisam više plakala samo od umora. Plakala sam jer nisam mogla oprati kosu tri dana. Jer bih stajala nasred kuhinje i gledala u sudoper pun bočica, duda, lonaca i ne bih znala od čega da krenem. Jer bih po cijeli dan bila sama s bebom, a kad bi Damir došao s posla, jedino što sam htjela bilo je da mi neko uzme Lejlu iz ruku bez pitanja.

On bi je uzeo. Na deset minuta. Nekad petnaest.

Onda bi rekao:

“Sanja, reci mi samo šta treba da uradim.”

A meni se od te rečenice dizao tlak.

Kako da ti objasnim šta treba kad sve treba? Veš, ručak, bočice, presvlačenje, kupanje, uspavljivanje, pedijatrica, pelene, plač, pa opet plač. I ono najgore, ona tišina između dva plača kad znaš da neće dugo trajati.

Jedne noći, bilo je možda pola četiri, Lejla je vrištala već skoro sat vremena. Nosila sam je po dnevnoj sobi, u pidžami flekavoj od mlijeka, kosa zavezana nekom gumicom koju sam našla na stolu. Damir je izašao iz spavaće sav bunovan i rekao:

“Daj meni malo.”

Predala sam mu je i samo sjela na pod. Ne kauč. Pod.

Gledao me par sekundi.

“Ti nisi dobro.”

Nisam mu ni odgovorila.

Sutradan je došao s posla ranije i sjeo nasuprot mene za kuhinjski stol. Lejla je spavala u nosiljci, prvi put taj dan duže od dvadeset minuta.

“Imam prijedlog, nemoj odmah da planeš”, rekao je.

Već me to iznerviralo.

“Šta je sad?”

“Mjesec dana ja preuzimam sve oko Lejle i kuće koliko mogu. Ti spavaj, idi kod mame, prošetaj, radi šta hoćeš, samo da dođeš sebi. Mislim da ti treba reset.”

Reset. Kao da sam telefon.

Ali bila sam toliko slomljena da sam pristala.

Prva dva dana skoro sam samo spavala. Budila bih se u panici, osluškivala plač, a onda skužila da je on u dnevnoj s njom. Čula bih kako nespretno pjevuši, otvara ladice, psuje tiho jer ne može naći tetra pelenu. Iskreno? U početku mi je godilo. Neću lagati.

Treći dan me probudilo njegovo nervozno hodanje.

“Gdje stoje one kapi?”

“Koje kapi?”

“Pa za grčeve. One male. U kutiji. Ne mogu ja sve znati napamet.”

Sjedila sam na krevetu i gledala ga. Podočnjaci su mu se već vidjeli. Majica zgužvana. Lejla zacrvenjena od plača na njegovom ramenu.

“Na drugoj polici, iza čaja od komorača”, rekla sam.

Nije ništa rekao, samo je otišao.

Tad sam prvi put osjetila nešto ružno u sebi. Neku sitnu zadovoljštinu. Kao, vidiš. Vidiš kako je.

Ali to zadovoljstvo nije dugo trajalo.

Nakon sedam dana stan je bio u rasulu. Ne katastrofa, ali dovoljno da se vidi. Veš se sušio po stolicama, u frižideru dva jogurta i pola salame, a on je postao kratak na živcima.

“Ona danas nije spavala skoro ništa”, govorio bi čim me vidi.

“Ni jučer nije htjela flašicu kako treba.”

“Ja stvarno ne znam kako ti ovo izdržiš.”

To zadnje je rekao iskreno. I trebalo me omekšati.

Ali onda je osmi dan pukao.

Lejla je plakala, on je pokušavao skuhati supu, nešto je iskipjelo po šporetu, a ja sam iz kupaonice izašla tek oprane kose, prvi put nakon ne znam koliko. On me pogledao i rekao:

“Moraš ipak malo uskočiti, ne mogu ja sve sam baš svaki sekund.”

Stala sam kao ukopana.

“Molim?”

“Pa ne mislim ništa loše, ali ovo je nenormalno naporno.”

“A meni nije bilo nenormalno naporno četiri mjeseca?”

“Nemoj sad odmah tako. Ja bar priznajem da je teško.”

“Bar priznaješ? Damire, ja sam te mjesecima molila da me vidiš!”

Lejla je plakala još jače. On ju je spustio u ležaljku malo grublje nego što treba, ne da je povrijedi, nego iz očaja, i uhvatio se za glavu.

“Ja više ne znam ni koji je dan.”

To me presjeklo. Jer ni ja nisam znala, mjesecima.

Te večeri sam zvala mamu. Sutradan su došli i moji i njegovi. Moja mama je uzela Lejlu bez puno priče i samo rekla:

“Vas dvoje sjednite i jedite nešto toplo. Izgledate ko da vas je poplava izbacila.”

Damirova mama, Ljiljana, krenula je po kuhinji i tiho rekla:

“Nije sramota da je teško. Sramota je pravit se da nije.”

Prvi put nakon dugo vremena sjedili smo za stolom i pričali bez deranja. On je rekao da je mislio da pomaže i prije, ali sad vidi da je radio samo ono što se vidi. Ja sam priznala da sam se toliko nakupila bijesa da sam ga počela gledati kao neprijatelja, ne kao muža.

“Kad si mi govorio da samo kažem šta treba, imala sam osjećaj da sam ti i žena i šef i podsjetnik i Google”, rekla sam.

On je spustio pogled i klimnuo.

“A ja sam mislio da ti olakšavam jer ne želim smetati ako si već uhodana. Glupo zvuči sad, znam.”

Zvučalo je glupo. Ali je bilo iskreno.

Nismo nastavili taj njegov eksperiment do kraja kako smo zamislili. Nismo ni mogli. Napravili smo raspored, nesavršen, sav izgužvan na papiru od računa. On noćno uspavljivanje vikendom i kupanje svaku drugu večer. Ja prijepodne, ali dva sata popodne su moja, bez pitanja. Jednom tjedno mama uskoči. Njegova mama skuha nešto kad može. Nije idealno. Nekad se opet posvađamo, nekad oboje plačemo od umora, baš onako glupo i tiho da ne probudimo dijete.

Ali sad bar više ne govorimo “ma nije to ništa”.

Najviše me boli što je morao skoro da se slomi da bi razumio kako sam se ja lomila mjesecima.

A opet, možda nas je baš to spasilo.

Je li i kod vas u braku trebalo da jedna strana padne skroz da bi je druga napokon vidjela?

I recite mi iskreno, kako ste vi podijelili teret kad beba dođe, a oboje ste već na rubu?