Preselili smo se u Split da konačno dišemo, a onda su mi rođaci pretvorili stan u kolodvor i muž je samo šutio
Kad sam toj svojoj materi rekla da više ne može doći kad joj padne na pamet i ostati po četiri dana, u stanu je bila takva tišina da sam čula frižider kako zuji.
Gledala me preko videopoziva nekoliko sekundi, samo je treptala. Onda je rekla:
“A lijepo. Znači, sad ti je mater teret.”
Osjetila sam kako mi se grlo steže, ali nisam više mogla natrag.
“Nisi teret, mama. Ali ja više ne mogu ovako. Samo to govorim. Trebaš se najaviti. I ne možemo više biti hotel svima.”
Iza mene je, za kuhinjskim stolom, sjedio moj muž Marin i gledao u mobitel kao da se njega to ne tiče. To me boljelo više nego ijedna materina riječ.
U Split smo se preselili iz Bugojna prije godinu i pol. Ja sam maštala o tome kao o nekom novom početku. Da nas dvoje konačno budemo sami, da skuham kavu u tišini, da navečer otvorimo prozor i slušamo grad, da ne živimo više između tuđih mišljenja, savjeta i upadanja bez kucanja.
Marin je dobio posao u jednoj firmi za klima-uređaje. Nije neka bajka, ali redovna plaća. Ja sam našla posao u pekari, jutarnje smjene, noge otpadaju, ali čovjek se uhvati za ritam. Skupili smo za najam malog stana na Visokoj. Dvosoban, ništa posebno, ali naš. Ili sam barem ja tako mislila.
Prvo je krenulo bezazleno.
“E, kad budemo u Splitu zbog doktora, prespavat ćemo kod vas jednu noć.”
Pa tetka Sanela s mužem Mirsadom.
Pa moj brat Alen: “Samo za vikend, imam nešto riješiti.”
Pa Marinova sestrična Ivana s dvoje djece jer “šta ćemo davat apartman, svoji smo”.
To “svoji smo” mi se počelo penjati na glavu.
Svoji smo, a ja perem posteljinu u ponoć.
Svoji smo, a ja u šest ujutro idem na posao neispavana jer je netko hrkao u dnevnom boravku.
Svoji smo, a moj frižider prazan tri dana prije plaće jer je netko rekao: “Ajde, ti si domaća, napravi nešto na brzinu.”
Jednom sam došla iz pekare, ruke mi mirisale na tijesto i ulje, glava me razbijala. Otključavam vrata, a unutra moja ujna Zdenka i njen sin Haris sjede za stolom i jedu pašticadu koju je Marin naručio.
Samo sam stala na vratima.
“Otkud vi?”
Ujna se nasmijala kao da sam rekla nešto smiješno.
“Pa došli malo na more. Jesi umorna?”
Jesam li umorna. Bože dragi.
Marin je izašao iz sobe i rekao onako tiho:
“Javili su da dolaze.”
“Meni nisu”, rekla sam.
Slegnuo je ramenima. Taj njegov pokret ramenima počeo mi je ići na živce više nego sva ta rodbina zajedno.
Nije on loš čovjek. Da jest, možda bi mi bilo lakše. On je samo… mekan. Cijeli život odgajan da ne talasa, da ne uvrijedi, da prešuti. Kad njegova mati Danica nazove i kaže da dolazi sa sestrom na dva dana, on samo kaže: “Dobro, mama.” Kad moj brat pošalje poruku u stilu “stigao sam pred zgradu”, Marin siđe po njega kao da je to najnormalnija stvar.
A ja? Ja sam između svih njih postala kuharica, čistačica i animator.
Jedne večeri, tri dana prije stanarine, otvorila sam novčanik i u njemu je bilo 18 eura.
U frižideru pola jogurta, četiri jaja i senf.
U dnevnom boravku spavala je Marinova tetka Ružica jer je došla “na kontrolu u bolnicu”, a ostala pet noći. Pet. Ja sam šaptom pitala Marina u kupatilu:
“Ima li ovo kraj?”
On je oprao zube, ispljunuo i rekao:
“Šta da radim, to je familija.”
Tad sam pukla.
“A ja šta sam? Podstanarka u vlastitom stanu?”
Pogledao me, prvi put baš pogledao, ali opet ništa. Ta njegova šutnja me ubijala. Da je bar viknuo. Da je rekao da pretjerujem. Ne. Samo tišina i ono njegovo: “Smiri se, probudit ćeš ih.”
Probudit ću ih? Ma neka se probude.
Nisam tada napravila scenu. I to mi je možda greška. Samo sam legla na rub kreveta i plakala bez glasa, onako da jastuk upije sve. Marin je zaspao za deset minuta. To nikad neću razumjeti.
Poslije sam počela osjećati nemir čim mi mobitel zazvoni. Kad vidim “mama”, “tetka”, “Danica”, meni srce odmah lupa. Nisam više imala osjećaj doma. Samo obavezu. Samo očekivanje da će netko doći, sjesti, jesti, komentirati kako držim kuću, zašto nemamo zavjese, kad ćemo djecu, zašto sam smršavila, zašto sam nervozna.
Pa normalno da sam nervozna.
Prelomilo se prošle nedjelje. Moja sestra Amra poslala poruku: “Dolazimo sutra ja, Jasmin i mala Lejla, ostajemo do četvrtka.”
Ne pitamo. Javljamo.
Sjedila sam na kauču i gledala tu poruku valjda pet minuta. Marin je rekao:
“Pa nek dođu, šta sad.”
Okrenula sam se prema njemu i rekla:
“Ako sad prešutim, ja odozgo više neću biti normalna.”
Nazvala sam mater. Ruke su mi se tresle. Rekla sam sve. Da ih volim, ali da više ne mogu. Da se moraju najaviti. Da ne mogu ostajati danima. Da i mi radimo, da nismo na godišnjem cijele godine samo zato što živimo u Splitu.
Ona je odmah zaplakala. Rekla je da sam se promijenila, da me grad pokvario, da sam zaboravila svoje. Onda se ubacio i Alen preko zvučnika:
“Sram te bilo, seko. Da baba čuje kako pričaš…”
Prekinula sam poziv. Prvi put u životu.
Marin je samo sjedio. Poslije je rekao:
“Nije trebalo baš tako grubo.”
Tu sam ga pogledala i rekla nešto što mi od tada odzvanja u glavi:
“Nije problem što oni dolaze. Problem je što ti mene svaki put ostaviš samu pred njima.”
Nije ništa odgovorio. Samo je spustio pogled.
Od tada pričamo normalno, ali nekako ispod svega nešto stoji. Kao zid. Mater mi se ne javlja dva dana. Sestra je napisala samo: “Dobro, shvatile smo.” To njihovo “dobro” boli više od svađe.
A Marin je sinoć pitao hoćemo li za vikend do njegove matere na ručak, kao da se ništa nije dogodilo. Samo sam ga gledala.
Ne znam jesam li konačno spasila svoj mir ili sam tek otvorila rat koji će trajati godinama.
Recite mi iskreno, jesam li stvarno bila bezobrazna ili sam samo predugo šutjela pa sad sve zvuči gore nego što jest?
Koliko čovjek treba trpjeti zbog familije prije nego što mu vlastita kuća prestane biti dom?