Mislila je da sam joj susjeda, a zapravo me pretvorila u besplatnu dadilju: Tek kad sam pukla na stubištu, sve se promijenilo
“Samo na pola sata, molim te, evo trčim do apoteke.”
Jasmina je već gurala malog Tarika prema meni prije nego što sam stigla išta reći. Stajala sam na vratima u kućnoj majici, s brašnom na rukama i loncem na štednjaku. Tarik me gledao onim velikim očima, a ona je već bila na pola stepenica.
“Jasmina, čekaj…”
“Ma znaš ti njega, bit će miran!”
Vrata od haustora su lupila, a ja sam ostala nijema, s tuđim djetetom u hodniku i ručkom koji je kipio u kuhinji. Tada sam prvi put osjetila ono poznato stezanje u prsima. Ne zbog djeteta. Zbog nje.
U početku mi nije bilo teško. Živimo vrata do vrata u zgradi u Tuzli, godinama se znamo. Kad se doselila, donosila mi je pitu kad nešto ispeče, ja njoj kafu kad ostane bez nje. Njen muž Amar radio je po terenima, često ga nije bilo. Ja sam bila kod kuće više nego drugi, radila sam od kuće i brinula o svojoj majci koja je bila bolesna. I valjda je sve krenulo iz obične ljudskosti.
“Lejla, možeš li samo danas?”
“Lejla, hitno mi je, vratiću se brzo.”
“Lejla, znaš kakva je situacija, nemam kome drugom.”
I svaki put bih popustila. Nekad na pola sata, nekad na dva. Onda je počelo bez pitanja. Samo poziv s vrata.
“Tarik će malo kod tebe, ja moram do banke.”
Ili poruka poslana već iz lifta.
“Ostavila sam ga pred vratima, samo mu daj sokić.”
Kad sam to prvi put pročitala, ruke su mi se odsjekle. Otvorila sam vrata i stvarno, mali sjedi na otiraču i drži autić. Imao je jedva četiri godine. Sjeo je kao da mu je to normalno. Kao da sam mu druga kuća. Srce mi se slomilo zbog njega, ali sam u sebi kipjela.
Počela sam zbog nje pomicati svoje obaveze. Majku sam vodila doktoru kasnije. Posao sam završavala noću. Jednom sam zbog Tarika propustila online sastanak koji mi je mogao donijeti stalan angažman. Klijent mi je samo kratko napisao: “Ako niste dostupni, razumijemo.” Ma šta razumijete? Nisam bila dostupna jer me neko nije ni pitao.
Najgore je bilo to što me Jasmina počela gledati kao da joj dugujem. Ako bih rekla da ne mogu, odmah bi uzdahnula.
“Dobro, nema veze, snaći ću se ja kao i uvijek.”
Tim tonom. Onim što te ugrize za savjest.
Jedne subote sam imala zakazan pregled za majku u domu zdravlja. Teško sam došla do tog termina. Spremala sam njene nalaze u torbu kad je zazvonilo.
Otvorim, Tarik stoji u jaknici, a Jasmina iza njega sređena, našminkana, s torbom preko ramena.
“Evo ga malo kod tebe. Imam svadbu od rodice, kasnim.”
Gledala sam je nekoliko sekundi, mislim da nisam ni trepnula.
“Jasmina, ja danas ne mogu. Vodim mamu doktoru. Rekla sam ti jučer na hodniku.”
Ona je odmahnula rukom.
“Ma vratiću se brzo. Taman dok ti to obaviš, bit će on miran.”
“Kako da bude miran dok sam ja vani s mamom?”
“Pa povedi i njega, šta sad komplikujes?”
Tu je nešto u meni puklo. Onako pravo. Bez najave.
“Ne komplikujem ja ništa, Jasmina. Ti komplikuješ moj život već mjesecima.”
Zašutjela je. Prvi put.
“Ja nisam tvoja besplatna dadilja. Nisam ti sestra, nisam ti servis, nisam neko kome ostaviš dijete pred vratima pa odeš gdje hoćeš. Pomogla sam ti jer sam čovjek. A ti si to počela koristiti.”
Osjetila sam kako mi glas drhti, ali nisam stala.
“Ako ti nekad mogu pomoći, pomoći ću. Ali samo kad me pitaš unaprijed, kad se dogovorimo, i iskreno, ako očekuješ da ti redovno čuvam dijete, to više neće biti bez naknade. Ja imam svoj posao, svoju majku, svoj život. I dosta je bilo.”
Tarik se stisnuo uz njenu nogu. To me boljelo, baš me boljelo. Jasmina je pocrvenjela, pa problijedila.
“Stvarno si takva? Za dijete tražiš pare?”
“Ne. Tražim poštovanje. A ti ga odavno nemaš prema meni.”
Nastao je muk na cijelom spratu. Čula se samo televizija iz stana preko puta i nečiji pribor u sudoperu. Ona me gledala kao da me prvi put vidi.
“Dobro”, rekla je tiho. “Dobro. Shvatila sam.”
Uzela je Tarika za ruku i otišla niz stepenice. Bez lupanja vratima. Bez drame. I to mi je bilo gore.
Narednih dana me izbjegavala. Nije bilo kafe, nije bilo običnog “dobar dan”. Iskreno, boljelo me, ali i laknulo. Prvi put sam ručala u miru. Prvi put nisam skakala na svako zvono.
A onda je jednog popodneva pokucala. Sama.
Nije bila našminkana. Oči natečene, kosa zavezana na brzinu.
“Mogu li ući na minut?”
Sjela je za sto i dugo šutjela. Onda je rekla:
“Naljutila sam se jer si bila u pravu. Amar mi mjesecima ne pomaže skoro ništa. Ja jurim posao, vrtić, kuću, sve. I počela sam tebe gledati kao rješenje. Nije fer. Znam.”
Nisam ništa rekla, samo sam je slušala.
“Upisala sam Tarika na produženi boravak tri dana u sedmici. Pričala sam i s Amarem, nek se i on jednom organizuje. A tebe… tebe sam trebala pitati, ne podrazumijevati. Izvini.”
To izvini nije zvučalo savršeno. Zvučalo je umorno, iskreno i nekako slomljeno. Baš zato sam mu povjerovala.
Od tada je sve drugačije. Ako joj baš zagusti, pita me na vrijeme. Nekad prihvatim, nekad ne. Nekad mi donese nešto za Tarikovu užinu i gurne novac u ruku, pa se posvađamo oko toga, ono naše balkanski, “ne treba” – “treba”. Ali sad postoji granica. I postoji poštovanje.
Tarik mi i dalje nekad pokuca da pokaže novi autić. Ja ga zagrlim i pošaljem kući. Kako i treba.
Dugo sam mislila da je šutnja isto što i dobrota. Nije. Šutnja često samo nauči druge da preko tebe mogu kako hoće.
Jesam li trebala ranije reći dosta? I koliko nas žena trpi previše samo da ne ispadne “loša” pred svijetom?