Otac mi je rekao da sam loša kćerka, a sin me pitao zašto sam uvijek tu za sve osim za njega
„Ako ti je teško, nemoj ni dolaziti“, rekao mi je otac čim sam ušla s kesama iz apoteke i prodavnice.
Spustila sam sve na sto i samo ga pogledala. „Došla sam pravo s posla. Nisam ni sjela danas kako treba.“
On je odmahnuo rukom. „Za mene se uvijek nema vremena. Za sve drugo ima.“
To me pogodilo više nego što hoću priznati. Već mjesecima vrtim isti krug: posao, njegov stan, dom zdravlja, recepti, nalaz, pa kući da vidim je li sin jeo i je li uopće kod kuće. Razvedena sam već nekoliko godina, bivši muž uredno misli da je dovoljno što pošalje poruku sinu svaka dva-tri dana i jednom mjesečno ga izvede na kafu. A kad treba nešto stvarno, onda mene zove da „ne dramatizujem“.
Otac je poslije one svoje zadnje hospitalizacije dosta oslabio. Nije nepokretan, ali teško hoda, sve mu smeta, ništa mu ne valja i stalno ima osjećaj da ga svi zapostavljaju. Sestra živi bliže njemu nego ja, ali ona od početka govori da „nije za te stvari“ jer radi smjene i ima svoje probleme. Istina, ima ih. Ali imam ih i ja.
Najgore je što sam i sama kriva što sam sve preuzela. Na početku sam govorila: „Ma mogu ja, samo da se ovo smiri.“ Nije se smirilo. Samo je postalo normalno da ja dolazim, ja zovem doktora, ja čekam nalaze, ja slušam prigovore.
Taj dan sam mu donosila i ručak koji sam sinoć spremila. Kažem mu: „Stavila sam ti supu i ono što voliš.“
On ni ne pogleda. „Nije to kao što je tvoja mama pravila.“
Tu sam pukla. „Pa nije, jer ja nisam mama. I ne mogu biti i ona i medicinska sestra i vozač i bankomat i kćerka bez greške.“
On je šutio par sekundi pa rekao: „Otkad si se razvela, samo si nervozna. Sve ti je teško.“
To me presjeklo. Jer dijelom je bio u pravu. Otkad sam ostala sama, sve nosim stisnutih zuba i onda planem na pogrešnom mjestu. Samo što njemu to dođe kao dokaz da sam hladna, a ne umorna.
Izašla sam iz njegovog stana bez kafe, bez da sam mu namjestila tablete za večer, što inače uvijek uradim. U liftu me zvala sestra. Vjerovatno je on odmah nju nazvao.
„Šta si mu rekla? Plače čovjek.“
„Plače? A ja šta radim mjesecima?“
„Nemoj meni sad. Znaš kakav je.“
„Znam. Ali i ti znaš kakva je situacija pa te nema.“
Ona je odmah digla ton. „Ja barem ne glumim mučenicu.“
Prekinula sam joj. Nisam više mogla.
Kad sam došla kući, sin je sjedio u sobi sa slušalicama. Na stolu prazna vrećica od pekare i čaša od soka. Kažem mu s vrata: „Je li ovo ručak?“
Nije me ni pogledao. „Nisam bio gladan.“
„Kako nisi bio gladan? Cijeli dan nisi ništa normalno jeo.“
„A ti otkud znaš cijeli dan gdje sam i šta sam radio?“
To je rekao mirno, ali gore nego da je vikao.
Ja sam odmah krenula: „Nemoj sad i ti. Stvarno nemam snage večeras.“
On skine slušalice i kaže: „Naravno da nemaš. Za mene nikad nemaš.“
Tu sam se okrenula prema njemu kao da me neko ošamario. „Molim?“
„Kad te zovem, kod dede si. Kad ti nešto pričam, umorna si. Kad dođem iz škole, ili spavaš ili nekome nešto rješavaš. Ako zakasnim kući, onda se sjetiš da sam ti sin.“
Rekla sam mu ono što svaka umorna majka kaže kad ne zna šta će: „Sve ovo radim i za tebe.“
On se nasmijao, ali bez imalo smijeha. „Ne radiš. Radiš za sve druge. Meni samo govoriš da razumijem.“
Htjela sam mu odgovoriti, da nabrojim račune, obaveze, pregled, terapiju, alimentaciju koja kasni, sve. Ali nisam. Jer sam odjednom vidjela njegovu sobu, zatvorena vrata, kasne izlaske, to što mi skoro ništa ne priča već mjesecima. Ja sam to tumačila kao pubertet i bezobrazluk. Možda je dijelom i to. Ali nije samo to.
Sjela sam na hodnik, onako u jakni. Rekla sam: „Dođi ovamo.“
Nije odmah došao. Poslije je sjeo preko puta mene, naslonjen na zid.
„Ja stvarno više ne mogu“, rekla sam.
On je slegnuo ramenima. „Ni ja.“
Pitala sam ga: „Jesi li ljut na mene ili si samo navikao da me nema?“
Rekao je: „Oboje.“
To me boljelo, ali je bilo pošteno.
Onda mi je prvi put rekao da mu je bilo glupo zvati oca kad mu je loše u školi, jer ovaj sve okrene na savjete i obećanja, a mene nije htio dodatno opterećivati. Rekao je i da je prije par sedmica dobio lošu ocjenu iz predmeta koji mu je uvijek išao i da mu se sve skupilo, a ja nisam ni primijetila. Nisam primijetila ni da je prestao ići na trening. Mislila sam da je raspust od termina. Nije bio.
Ja sam njemu tek tad priznala da nekad sjedim u autu ispred zgrade od oca deset minuta prije nego krenem gore, samo da udahnem mir. Da me strah svakog poziva iz doma zdravlja. Da sam ljuta na sestru, na bivšeg muža, na oca, a najviše na sebe jer sam sve pustila da dođe dovde.
On je tiho pitao: „A zašto nikad meni to ne kažeš?“
Rekla sam: „Zato što si dijete.“
Odmah je odgovorio: „Nisam dijete kad treba da razumijem.“
Nemam šta reći, bio je u pravu.
Sutradan sam nazvala sestru i rekla da ovako više ne ide. Posvađale smo se opet, ali smo na kraju ipak podijelile dane oko oca. Nije idealno, već vidim da će biti natezanja. Bivšem mužu sam rekla da sina počne viđati redovno, ne kad njemu odgovara. I s njim sam se zakačila, naravno. Ocu sam kasnije mirno rekla: „Mogu pomoći, ali ne mogu slušati da ništa ne valjam svaki put kad dođem.“ On je šutio dugo, pa rekao: „Nisam mislio baš tako.“ Znam da jeste, ali znam i da ga je strah.
A sa sinom sam dogovorila bar dvije večeri sedmično samo za nas, bez dede, bez poziva, bez ičega. Za sad sjednemo, jedemo nešto na brzinu, prošetamo ili samo popijemo sok. Nije to neko veliko pomirenje, nije sad odjednom sve super. I dalje je povučen, i dalje ja nekad kasnim, i dalje me grize savjest na sve strane. Ali bar više ne glumimo da je sve normalno.
Najviše me pogodilo to što smo i on i ja bili usamljeni u istom stanu, a nismo to znali reći. Sad pokušavam manje šutjeti i manje izdržavati dok ne puknem. Zanima me, kako biste vi postavili granice prema bolesnom roditelju, a da ne zapostavite vlastito dijete?