Htjeli smo samo maticu i mirnu večeru, a naše majke su nam gotovo pretvorile vjenčanje u obiteljski rat
Kad sam ušla u restoran i vidjela stolove složene za sto osamdeset ljudi, noge su mi se odsjekle.
Stajala sam na vratima, a pored mene je bio Emir. Samo me pogledao. Onaj pogled kad ništa ne kažeš, a sve ti je jasno. Mi smo htjeli matičara, dva kuma, naše najbliže i večeru. Mir. Bez kiča, bez razvlačenja po sali, bez pola sela i tri autobusne linije rodbine.
A unutra bijeli stolnjaci, mašne na stolicama, bina za bend i gazda restorana govori:
“Vaše majke su rekle da će biti veselo. Rezervirano je već tjednima.”
Meni je doslovno zujalo u ušima.
Sve je krenulo prije dva mjeseca, kad smo Emir i ja rekli da se želimo vjenčati skromno. Ja sam iz okolice Žepča, on iz jednog mjesta kraj Slavonskog Broda. Oboje radimo, podstanari smo u Zagrebu, krpamo mjesec kako znamo. Imamo kredit za auto, stanarina je otišla gore, a ja sam taman promijenila posao i još nisam ni prvu punu plaću dobila.
Rekla sam mami:
“Mama, ne želim svadbu od dvjesto ljudi. Ne želim da se diže kredit zbog jednog dana.”
Ona me samo pogledala preko naočala i rekla:
“Kćeri, udaješ se jednom. Šta će ljudi reći ako ih ne pozoveš?”
Ta rečenica. Šta će ljudi reći. Kao da su ti ljudi važniji od mene.
Kod Emira isto. Njegova majka Fikreta odmah je izvukla bilježnicu. Već napisani popisi. Tetke iz Dervente, stričevi iz Maglaja, neka rodbina iz Viteza koju on nije vidio deset godina.
“To se mora zvati”, rekla je. “Nije sramota napraviti svadbu, sramota je ne ispoštovati ljude.”
Emir je tad još pokušavao mirno.
“Mama, ali mi to ne želimo.”
“Sad ne želiš, poslije ćeš mi zahvaliti.”
To njihovo “poslije” me ubijalo. Kao da mi ne znamo šta hoćemo. Kao da smo djeca koja biraju pogrešne cipele, a ne dvoje ljudi koji se spremaju u brak.
Onda su počele sitnice. Ili nisu bile sitnice, nego sam ja to tad još tako zvala. Moja mama je bez pitanja otišla gledati vjenčanice s mojom tetkom Zdenkom. Fikreta je zvala nekog harmonikaša iz Odžaka. Onda su zajedno našle restoran “na pola puta da svima odgovara”. Meni i Emiru nije odgovaralo ništa.
Jednu večer sam došla kod mame i na stolu našla hrpu papira. Popis gostiju. Sto šezdeset i četiri imena.
“Ko je Stanko Barišić?” pitala sam.
Mama je slegnula ramenima.
“Sin od one što je s nama išla na more ’98. Red je.”
Ja sam se nasmijala, onako od šoka. Nije mi bilo smiješno.
“Mama, ti mene zezaš?”
“Nemoj tim tonom. Sve ovo radim za tebe.”
Za mene. Uvijek za mene, a nijednom me nitko nije pitao šta ja hoću.
Kod Emira je puklo još gore. Njegova majka i otac su sjeli s nama i krenuli o troškovima. Bend, sala, pečenje, kolači, fotograf. Brojke su rasle. Emir je šutio neko vrijeme, a onda samo spustio vilicu.
“Odakle vama ideja da ćemo mi to platiti?”
Njegov otac Hazim je rekao:
“Pa mladenci uvijek učestvuju.”
“Mi nećemo učestvovati ni marke za nešto što nismo tražili”, rekao je Emir.
Nastala je tišina. Ona teška, kad svi dišu plitko.
Fikreta je prva planula.
“A za šta smo te školovali? Da se stidiš svoje familije?”
Emir je ustao tako naglo da je stolica zapela za pločice.
“Ne stidim se familije. Stidim se što me niko ne čuje.”
Kasnije te večeri se tresao od bijesa. Nije to često kod njega. On inače guta, smiruje, govori “pusti”. Ali tad je lupio dlanom po volanu i rekao:
“Ako sad popustimo, cijeli život će nam voditi. Stan, djeca, praznici, sve.”
I bio je u pravu. Baš bolno u pravu.
Završni lom dogodio se u restoranu, taj dan kad smo došli i shvatili da je sve već kapareno. Obje majke su bile tamo. Moja Vesna uzbuđena, Fikreta ponosna, kao da su one mladenke.
“Pogledajte binu, taman za bend i sevdah i malo zabavnjaka”, rekla je Fikreta.
Ja sam je prekinula.
“Ko vam je dao pravo?”
Obje su zanijemile.
Mama je odmah krenula:
“Nemoj ovdje praviti scene.”
“A gdje da je pravim, mama? Na vlastitoj svadbi na koju me nitko nije pozvao?”
Osjetila sam kako mi glas puca. Emir je stao kraj mene, baš blizu, da me smiri, ali i da pokaže da smo zajedno u ovome.
On je rekao tiho, ali tvrdo:
“Otkazat ćete sve. Danas.”
Hazim je promrmljao da se sramotimo pred ljudima. Moja mama je počela plakati. Ono pravo, uvrijeđeno, teško. Govorila je da smo nezahvalni, da roditelji danas više ništa ne znače, da će se ona osramotiti pred rodbinom.
I tu sam prvi put rekla nešto što sam godinama gutala.
“Ti se ne sramotiš zbog mene, nego zato što neće biti po tvome. To nije isto.”
Mama me gledala kao da sam je ošamarila.
Nije pričala skoro minutu. Samo je stiskala torbu.
A onda je tiho rekla:
“Ja sam svoje vjenčanje prešutjela svima. Nisam birala ništa. Mislila sam… da tebi dajem više.”
To me presjeklo. Jer odjednom više nije bila samo tvrdoglava majka. Bila je žena koja nikad nije imala glas, pa je sad kroz mene pokušavala ispraviti svoj život. Na pogrešan način, ali ipak.
Fikreta je sjela i rekla:
“I ja sam mislila da će vam jednom biti žao što niste napravili pravo slavlje.”
Emir je spustio ton.
“Ako nam bude žao, neka bude naše žaljenje. Ne vaše.”
Tu se nešto slomilo. Ili možda konačno posložilo.
Trebalo je još tjedan dana natezanja, otkazivanja, ljutnje i hladnih poziva. Neki su se uvrijedili. Tetka Ljiljana još ne priča sa mnom. Iskreno, ne znam ni zašto je uopće bila na popisu.
Na kraju smo se vjenčali u matici u Zagrebu. Bili su kumovi, naši roditelji, brat od Emira i moja sestra Mirela. Poslije smo otišli na večeru u mali restoran uz Savu. Nas jedanaest.
Bez benda. Bez stotinu tanjura. Bez predstave.
I bilo je lijepo. Stvarno lijepo. Mama je pred kraj večeri uhvatila moju ruku i samo rekla:
“Nisam znala stati.”
Rekla sam joj: “Sad znaš.”
Nije savršeno ni danas. Još se osjeti malo gorčine kad se spomene svadba. Ali bar znaju da smo Emir i ja odrasli ljudi, a ne projekt koji će svi uređivati.
Je li stvarno toliko teško roditeljima pustiti djecu da sami odluče, čak i kad pogriješe?
I recite mi iskreno, jesmo li bili sebični što smo branili svoj dan, ili smo to trebali napraviti i puno ranije?