Kad je naša sauna postala besplatan vikend za cijelu rodbinu, morala sam birati između mira i “obiteljskog reda”
Još uvijek mi odzvanja ono što je rekla moja zaova Mirela, onako kroz smijeh, ali nije se šalila.
“Šta vam je, ljudi, pa nećete valjda naplaćivati familiji?”
Stajala sam kraj sudopera, ruke su mi mirisale na deterdžent i ustajalu pivu, a iza kuće je još radila pumpa od jacuzzija jer je netko opet zaboravio ugasiti sve kako treba. I u tom trenutku sam osjetila da ću ili puknuti ili prvi put u životu reći dosta.
Moj muž Zoran i ja živimo malo izvan grada, nekih dvadeset minuta od Slavonskog Broda. Godinama smo krpali, štedjeli, odricali se mora, novih auta, svega. On je radio po terenima, ja sam uz posao u trgovini čistila još i apartman kod jedne žene subotom. Nije nas bilo sram rada. Htjeli smo samo svoj mir.
Kad smo konačno uredili dvorište i napravili malu saunu i prostor za odmor, to nam je bilo kao nagrada nakon deset godina stiskanja. Nije to nikakav luksuz s Instagrama. Drvena sauna, tuš, mali jacuzzi i natkrivena terasa. Naše. Teško zarađeno.
Prvo su dolazili najbliži. Zoranov brat Damir sa ženom Mirelom i djecom.
“Ajde, samo da vidimo kako ste to sredili”, rekli su.
Donijeli su sok i kilo mesa. Bilo nam je drago. Stvarno.
Onda je sljedeći vikend došla moja sestrična Amra s mužem Enisom.
Onda teta Katica s dvije unuke.
Onda Damirovi kumovi, koje ja iskreno nisam ni zvala, ali su valjda računali da je sve to isto.
Počelo je bezazleno. Jedan poziv, pa drugi. Onda više nije bilo ni poziva.
“Evo nas blizu, svratićemo na sat vremena.”
To “sat vremena” bi bilo pet sati, tri ture u sauni, tuširanje, kave, sokovi, roštilj ako imamo, led ako imamo, ručnici ako imamo. A uvijek smo imali. Jer ti bude glupo reći da nemaš. Jer su tvoji.
Najgore je bilo to što se ponašanje promijenilo skoro neprimjetno. Više nitko nije pitao je li nam zgodno. Samo pošalju poruku dok su već na cesti.
“Di ste, eto nas za pola sata.”
Jednom sam doslovno bila u pidžami u četiri popodne. Imala temperaturu, sin od moje sestrične je trčao mokar kroz kuću, a Mirela je iz saune vikala:
“Snajka, ima li još onih bijelih ručnika? Ovi su se smočili.”
Snajka.
Kao da sam zaposlena kod njih.
Zoran je dugo šutio. Takav je. Sve guta, pa kad prekipi, bude kasno. Govorila sam mu:
“Ovo više nije druženje. Ovo je održavanje tuđeg vikenda.”
On bi slegnuo ramenima.
“Ma neka, familija je. Proći će ih.”
Nije ih prošlo.
Došao je taj vikend koji me slomio. U subotu su bili Damir i Mirela, pa su usput doveli i Mirelinu sestru Sanju s mužem Almirom. U nedjelju su naletjeli još i moj bratić Haris i njegova Jasmina, “samo na kafu”. Ostali su do mraka.
Kad su otišli, iza kuće su bile prazne boce piva, plastične čaše po travi, masni tanjuri na stolu, mokri ručnici na ogradi, a u svlačionici blato. Netko je prosuo nešto ljepljivo po klupi u sauni. U jacuzziju su plutale kriške limuna i opušak. Opušak.
Samo sam sjela na stepenicu i gledala u to. Nisam plakala odmah. To dođe kasnije, valjda kad tijelo više ne može držati sve u sebi.
Zoran je došao s vrećom za smeće i rekao tiho:
“Ne mogu više.”
To je bilo prvi put da je on to rekao.
Te večeri smo sjeli za kuhinjski stol, umorni, ljepljivi od klora i znoja, i sastavili poruku u obiteljsku grupu. Pisali smo je sat vremena da ne ispadnemo bezobrazni.
Da su svi dobrodošli, ali uz najavu.
Da održavanje svega košta.
Da nije problem ugostiti, ali nije normalno da nakon deset ljudi nas dvoje ostajemo ribati, prati i plaćati veće račune za struju i vodu.
Da očekujemo pomoć oko spremanja, hrane ili barem sudjelovanje u troškovima ako netko želi dolaziti redovito.
Poslali smo. I nastao je muk nekih deset minuta.
Onda je krenulo.
Mirela prva.
“Sram vas bilo. Od obitelji pravite mušterije.”
Damir je napisao:
“Brat si mi, a pričaš o tarifama.”
Moja tetka Katica je nazvala moju mamu, ne mene, naravno, i rekla da smo se “pogospodili” otkad imamo saunu.
Amra mi je poslala privatno:
“Razumijem te, ali znaš kakvi su ljudi, možda ste to mogli blaže.”
Blaže? Kako blaže od toga da godinama šutiš i pereš tuđe čaše?
Najteže mi je palo kad je Damir došao par dana kasnije i rekao Zoranu pred kućom:
“Sve si zaboravio. Kad smo ti radili ogradu, tad nismo računali satnicu.”
Zoran je stajao mirno, ali vidjela sam mu po vratu da ključa.
“Nisi radio ogradu godinu dana svaki vikend, Damire. I nisi iza sebe ostavljao nered ko da je prošla ekskurzija.”
Damir je samo odmahnuo rukom.
“Ma dobro. Sad znamo na čemu smo.”
Iskreno? I mi smo.
Jer bilo je i drugačijih. Haris je sutradan donio gajbu vode, sredstva za čišćenje i rekao:
“Brate, u pravu ste. Mi se nekad zanesemo. Reci šta treba poslije korištenja i gotovo.”
Amra je jednom ostala sa mnom sat vremena prati čaše i slagati ručnike. Nije puno govorila, samo je rekla:
“Nije problem doći. Problem je doći i praviti se slijep.”
Od tada više nema nenajavljenih upada. Ima ljutnje, ima hladnih pogleda na slavama, ima onih koji nas sada zaobilaze. Ali kuća nam je opet kuća. Nije čekaonica ni besplatni wellness za svakoga tko se sjeti.
I dalje me zaboli kad čujem da smo škrti. Ali valjda je ljudima lakše nazvati te škrtim nego priznati da su te iskorištavali.
Jesmo li stvarno pretjerali ako smo samo tražili poštovanje za ono što smo sami stvorili?
I recite mi iskreno, gdje vi povučete granicu između obitelji i bezobrazluka?