Primila sam prijateljicu nakon požara, a ona mi je uništila stan i nestala bez riječi

Kad sam otvorila vrata stana i osjetila onaj miris vlage, dima, ustajalog ulja i nečega što ni Bog ne bi znao objasnit, samo sam stala na prag i rekla: “Ne. Ne, ne, ne… ma nije moguće.” Zid kraj hodnika išaran, kauč flekav kao da je preživio tri svadbe i dva krštenja, kuhinjski elementi napukli, a u kupaonici slavina curi k’o da plače zajedno sa mnom. I sve to u stanu koji sam dala Asiji i njenima da budu na sigurnom. Besplatno. Od srca. Jer sam mislila: ako neću ja pomoći, tko će?

Asiju znam godinama. Kave, rođendani, one klasične ženske priče “ti si meni ko sestra” i to. Kad joj je kuća stradala u požaru, nazvala me sva van sebe. Plače, djeca vrište u pozadini, muž Emir nešto psuje i lupa. Kaže ona meni: “Anka, molim te, nemamo gdje. Samo na kratko dok se snađemo.” Ma šta ću, ljudi ostali bez svega. Rekla sam odmah: “Dolazite. Nećete valjda u hotel kad imam prazan stan.”

Moja mama me tad pogledala i rekla: “Anka, dobrota ti je lijepa, ali ne budi budala.” Ja se naravno uvrijedila. “Mama, nisu svi ljudi takvi.” E pa, izgleda da sam ja bila kraljica naivnosti, medalja, pehar, himna sve zajedno.

Prvih par dana sve okej. Asija zahvalna, Emir šuti, djeca trčkaraju, ja donosim deke, lonac sarme, sokove, čak sam im ostavila i nešto love da imaju za osnovno. Kaže meni Asija: “Nećemo ti ovo zaboravit dok smo živi.” Jesi, dušo, niste zaboravili — samo ste mi uz put uništili pola stana.

Nakon dva tjedna počele sitnice. Dođem ja jednom, pepeo od cigara u tegli za cvijeće. Kažem: “Asija, pa rekla sam bez pušenja unutra.” Ona se nasmije: “Ma to Emir, znaš njega.” Znam ja njega, ali ne znam zašto meni pravi birtiju od stana. Onda razbijena jedna šalica, pa druga. Nestao jedan mali tepih. Djeca šaraju po zidu kemijskom. Dobro, djeca su djeca, kontam, neću sad pravit dramu ljudima u muci.

Ali muka je izgleda bila samo moja.

Jedan vikend me zove susjeda Ružica: “Anka, zlato, jel’ ti znaš šta se gore radi?” Ja rekoh: “Šta sad?” Kaže žena: “Sinoć galama do dva ujutro, muzika, neko vukao stolice, dijete plakalo, a jutros kese smeća ispred vrata.” Meni neugodno, propadam u zemlju. Zovem Asiju, ne javlja se. Zovem opet. Ništa. Pošaljem poruku: “Molim te, smirite se, susjedi se žale.” Odgovor nakon tri sata: “Ma nije ništa strašno.” Nije strašno? A meni tlak otišao na Velebit.

Kad sam zadnji put došla, Emir me jedva pustio unutra. Kaže: “Sad nije baš trenutak.” Ja ga gledam i mislim se, sinko, u mom stanu nije trenutak? UĐEM i imam šta vidjet. Vrata od ormara rasklimana, po podu mrvice, masne fleke, u dječjoj sobi odlomljena ladica, a na balkonu vreće pune smeća. Kažem Asiji: “Šta je ovo?” Ona odmah obrambeno: “Pa živimo tu, Anka, nije hotel.” Rekoh: “Nije hotel, ali nije ni štala, pobogu.”

Tu se Emir ubacio: “Ako ti smeta, mi ćemo ići.” Onim tonom, bez srama, kao da sam ja njih došla molit. Ja sva u šoku kažem: “Ne smeta mi što ste tu, smeta mi što uništavate nešto što vam je dano džabe!” Asija šuti. Gleda u pod. I to me više boljelo od svega.

Nakon toga su postali hladni. Sve manje poruka, sve manje javljanja. Jedan dan odem do stana — zaključano. Pomislim, otišli do trgovine. Sutradan opet — ništa. Treći dan zovem, broj nedostupan. Emir isto. Pišem na Viber, jedna kvačica. U tom trenutku meni već želudac u čvoru.

Kad sam konačno ušla unutra, skoro sam sjela na pod. Nestali. Samo tako. Ostavili prazan frižider koji smrdi, poderan madrac, razvaljenu komodu, zidove pune mrlja i račun za režije na stolu. Kao zadnji vic od života. Nigdje poruke. Nigdje “oprosti”. Nigdje “vratit ćemo”. Ništa. Samo tišina. Ona najgora.

Sjela sam na onaj jadni kauč i plakala k’o kiša. Ne zbog namještaja. Ne zbog novca, iako me i to sastavilo jer sam sve morala sama popravljat. Nego zbog toga što te netko pogleda u oči, zove te sestrom, jede tvoj kruh, spava pod tvojim krovom, a onda ti ovako zabije nož. Ma nije nož, nego cijeli escajg set, da se ne lažemo.

Moj brat Stjepan je došao pomoći oko stana. Gleda on zid i kaže: “A sestro, ovdje ni sveta voda ne pomaže.” Ja kroz suze puknem od smijeha, onaj nervozni, ludi smijeh kad više ne znaš jel bi plakao ili nekog gađao tavom. Mama je samo rekla: “Jesam ti rekla.” Hvala mama, baš me utješila, evo odmah mi je lakše 😅

Tjednima sam ribala, krečila, zvala majstore, posuđivala novac da zakrpam sve što su iza sebe ostavili. I najgore je što sam svaki put kad bi mi zazvonio mobitel pomislila: možda je Asija, možda će reći da joj je žao, da će objasnit, da će barem nešto platit. Ništa. Muk. Kao da sam ja njima nešto dužna, a ne obrnuto.

Od tada sam se baš promijenila. Prije sam svakome gledala kako da pomognem. Sad triput razmislim i opet me strah. Ružno je to priznati, ali istina je. Jedna izdaja ti promijeni srce više nego deset lijepih riječi. I to me najviše boli.

Je l’ sam stvarno bila budala što sam pomogla iz srca, ili su ljudi jednostavno postali takvi da se dobrote više trebaš bojati nego bezobrazluka? Biste li vi oprostili ovako nešto ili bi i vama pukao film?