Vratila sam se iz bolnice s bolesnom kćeri, a u svom stanu zatekla muževu sestru i njezinog partnera: tog dana mi se brak počeo raspadati
Kad sam taj dan izašla iz bolnice s kćeri, nisam osjećala noge. Mala Lejla mi je spavala na ramenu, topla, sva nekako mekana od temperature i sirupa, a ja sam u jednoj ruci nosila vrećicu s lijekovima, u drugoj otpusno pismo. Samo sam htjela ući u stan, skinuti joj tenisice, spustiti rolete i da konačno budemo same, u tišini.
Ali čim sam otvorila vrata, osjetila sam miris tuđeg ručka.
Ne našeg. Tuđeg.
U hodniku dvije dodatne jakne. Ženske čizme koje nisu moje. Muške patike broj 45. U dnevnoj sobi otvoren kofer. Na mom stolu pepeljara, iako sam sto puta rekla da se u stanu ne puši jer dijete ima bronhitis.
Mirsad je izašao iz kuhinje kao da se ništa ne događa.
“E, stigle ste. Nemoj odmah da se nerviraš. Samo slušaj prvo.”
Kad mi muž to kaže tim tonom, znam da je već napravio nešto preko mene.
Iz kuhinje je izašla njegova sestra Sanela. Za njom njezin partner Emir, u mojoj pidžami-boji deki prebačenoj preko ramena, kao da je vikend na Bjelašnici, a ne moj stan u Tuzli. Sanela se nasmijala, onako kiselo.
“Samo par dana, Ajla. Nismo imali kud.”
Ja sam gledala u njih, pa u Lejlu, pa opet u njih. Nisam odmah ni progovorila. To je valjda bio šok. Ili umor. Ili ono kad te toliko zaboli da prvo utrneš.
“Mirsade, šta je ovo?”
“Rekao sam, privremeno je. Saneli gazdarica otkazala stan. Emiru kasni plata. Nećemo valjda svoje ostaviti na ulici.”
Svoje.
A ja? A vaše dijete? A činjenica da sam upravo došla iz bolnice?
Spustila sam Lejlu u našu sobu i tek tad vidjela drugi udarac. Na bračnom krevetu složene tuđe stvari. Saneline torbe. Dvije vreće od Binga. U kutu Emirina alatka. Naša soba je bila “privremeno” podijeljena tako što je Mirsad odlučio da ćemo Lejla i ja spavati u dječjoj, a njih dvoje u dnevnoj, ali očito su već sve raširili po cijelom stanu.
“Bez mene si ovo odlučio?”
“Nemoj sad praviti dramu pred svima.”
Pred svima.
Kao da sam ja neugodnost. Kao da nisam žena koja je taj stan dobila od svojih roditelja još prije braka, kad su otišli u Njemačku i rekli: “Neka imaš svoje, da nikad ne ovisiš ni o kome.” Tada sam se čak i ljutila na majku što to govori. Mislila sam, pretjeruje. A evo.
Iste večeri zvala me njegova majka, Hatidža.
“Ajla, sine, nije red da dižeš tenziju. Obitelj se pomaže. Šta bi tvoj rahmetli otac rekao da izbaciš sestru svoga muža?”
To me presjeklo. Moj otac je živ. Samo radi sezonu u Puli i ne viđamo se često. Ali ona je to rekla tako samouvjereno, samo da me slomi.
“Nemojte mi o mom ocu, molim vas. I nemojte mi govoriti šta je red u mom stanu.”
Nastao je muk, pa ono njezino teško disanje u slušalicu.
“Vidi se da si od tih modernih žena. Samo ja, moje, meni.”
Spustila sam slušalicu jer sam osjetila da ću opsovati.
Narednih dana bilo je gore. Puno gore nego što mogu stati u par rečenica. Lejla noću kašlje, a iz dnevne dopire televizor do ponoći. Emir puši na balkonu, ali dim ulazi unutra. Sanela ulazi u kuhinju i premeće po mojim ladicama kao da traži kašiku, a zapravo sve gleda. Jednom sam došla iz kupatila i našla nju u mojoj spavaćici.
“Samo sam posudila, šta odmah gledaš tako?”
Tako.
Da, tako sam gledala. Jer sam već bila na rubu.
Mirsad je iz dana u dan postajao hladniji. Kao da sam ja kriva što mi smeta što u vlastitom stanu nemam gdje sjesti sama pet minuta.
“Ne možeš biti toliko sebična.”
“Sebična sam jer hoću mir za bolesno dijete?”
“Sebična si jer brojiš kvadrate mojoj sestri.”
Jedne večeri, dok sam Lejli mjerila temperaturu, čula sam kako Hatidža u dnevnoj govori dovoljno glasno da ja čujem:
“Nije problem stan. Problem je što ona misli da je gazdarica svima.”
Tad sam izašla s toplomjerom u ruci.
“Jesam. Gazdarica sam. Stan je na moje ime. I ovo više nije tema za vaše komentare nego za iseljenje.”
Sanela je skočila.
“Ozbiljno ćeš nas izbaciti?”
“Ne izbacujem vas s ulice. Dajem vam tri dana.”
Mirsad je problijedio.
“Ajla, ne lupaj.”
“Ne lupam. Tri dana.”
Te noći nije spavao u sobi sa mnom. Sutradan me nije ni pogledao. Treći dan je doveo i Hatidžu, valjda kao pojačanje. Bilo je vike, suza, optužbi. Rekla mi je da razaram obitelj. Mirsad je rekao da ga ponižavam jer “mašem papirima”. Sanela je plakala kao da sam joj život uzela, a ne tražila da izađe iz stana u koji je ušla bez pitanja.
Na kraju sam stvarno izvadila papire iz ladice. Kupoprodajni ugovor, vlasnički list, sve.
Ruke su mi se tresle, ali glas nije.
“Ili ćete danas izaći sami, ili ću sutra doći s policijom. Birajte.”
Emir je prvi opsovao i zalupio vratima. Sanela za njim. Hatidža me pogledala kao najvećeg neprijatelja. A Mirsad… Mirsad je ostao još nekoliko sekundi, samo stajao nasred hodnika, pa rekao:
“Ovo ti nikad neću zaboraviti.”
Ja sam ga gledala i mislila samo jedno: ni ja tebi.
Prošlo je sedam tjedana. On sad spava kod svoje majke. Javlja se samo zbog Lejle, kratko i suho. Ljudi sa strane imaju mišljenje, naravno. Jedni kažu da sam trebala prešutjeti radi braka. Drugi kažu da sam trebala još prvi dan promijeniti bravu. A ja sjedim u svom stanu, koji opet miriše na naš omekšivač i dječji čaj, i još uvijek ne znam jesam li spasila sebe ili samo ubrzala ono što se ionako raspadalo.
Koliko žena treba prešutjeti da bi je zvali dobrom? I od kojeg trenutka popuštanje više nije dobrota nego gaženje same sebe?