U vlastitom stanu postala sam tuđa: između bolesne svekrve, muža koji nije vidio moj slom i života koji mi je klizio iz ruku
Ne znam u kojem je trenutku moj stan prestao biti moj dom. Valjda onda kad je Jadrankina bolesnička pidžama počela visjeti preko mojih stolica, kad su tablete bile po kuhinji, a miris juhe i kreme za dekubitus ulazio mi u kosu i kad nisam više mogla sjesti na kauč, a da me netko ne zovne.
Radim u računovodstvu. Tko radi taj posao, zna što znače rokovi, kraj mjeseca, pozivi, greške koje plaćaš živcima. I prije sam bila pod stresom, ali sam nekako disala. Onda je moja svekrva, Jadranka, nakon drugog moždanog ostala polupokretna i doktor je rekao da ne može sama.
Moj muž Zoran je samo rekao:
“Dovest ćemo mamu kod nas. Što ćemo drugo?”
Nije me ni pitao mogu li. Nije pitao kako. Samo je rekao kao da se podrazumijeva. Kao da sam i ja komad namještaja u tom stanu koji će se malo pomaknuti da stane još jedan krevet.
Prvih nekoliko dana sam šutjela. Govorila sam sebi, dobro, žena je bolesna, nije ona kriva. I nije bila. Jadranka je nekad bila sasvim korektna prema meni. Nismo bile bliske, ali nismo ni ratovale. Međutim bolest promijeni čovjeka. Postala je teška, nervozna, sumnjičava.
“Gdje mi je marama?”
“Na fotelji je, mama”, rekao bi Zoran.
“Ne ti, neka mi Snježana doda. Ona zna gdje mi što stoji.”
Ja ustanem od laptopa, prekinem mail, odem po maramu.
Pet minuta kasnije:
“Snježana, vode.”
Onda:
“Snježana, okreni me malo.”
Pa:
“Snježana, opet me peče noga.”
U početku sam mislila, proći će, samo se navikava. Ali nije prolazilo. Samo se širilo. Kao vlaga po zidu.
Zoran radi na terenu. Dođe kući, umoran, znojav, baci torbu i kaže:
“Jesi li mami dala terapiju?”
Nekad me nije ni poljubio prije tog pitanja.
Ja sam ustajala ranije da joj promijenim pelenu prije posla. U pauzi sam zvala kući. Navečer sam kuhala posebno za nju jer “to ne može jesti”. Noću sam se budila jer je lupala štapom o ormar. Jednom sam zaspala na WC školjci, naslonjena na zid. Doslovno. Probudila me vlastita glava kad je klonula.
Ali ono najgore nije bio umor. Najgore je bilo što sam postala nevidljiva.
Jedne subote sam imala sastanak online s direktorom. Kraj kvartala, haos. Jadranka je iz sobe vikala da joj je hladno. Zoran je sjedio u kuhinji i gledao utakmicu na mobitelu.
Pokazala sam mu rukom da ode do nje.
On je samo odmahnuo i tiho rekao:
“Ti si bliže.”
Ne znam kako sam završila taj sastanak. Znam samo da sam poslije stajala kraj sudopera i prala jednu te istu čašu deset minuta. Ruke su mi se tresle. Srce mi je tuklo kao ludo. Nisam mogla udahnuti do kraja.
Zoran je ušao i rekao:
“Što je sad?”
Samo sam ga pogledala.
“Što je sad?” ponovio je, malo jače, kao da sam opet dramila.
Tad sam pukla.
“Sad je to da ja više ne mogu! Jesi li ti normalan? Ja radim, ja čistim, ja kuham, ja tvojoj majci mijenjam pelene, ja ne spavam, ja ne živim!”
On se ukočio.
“To je moja majka.”
“Pa nije moja!” izletjelo mi je i odmah me presjeklo od grižnje savjesti jer je Jadranka sve čula.
Iz sobe se začuo njen glas, slomljen ali oštar:
“Zorane, jesam ti rekla da joj nisam sjela od prvog dana.”
To me boljelo više nego što želim priznati. Nakon godinu i pol njege, nakon svega.
Te večeri Zoran nije pričao sa mnom. Tri dana skoro ništa. Hladan, uvrijeđen. Kao da sam ja izdala obitelj, a ne on mene.
Onda sam završila kod doktorice. Nisam otišla zbog tuge nego jer sam mislila da imam problem sa srcem. Rekla mi je da imam napad panike, iscrpljenost, da ovako ne mogu dalje. Pitala me tko meni pomaže. Ja sam se samo nasmijala. Onako glupo.
Kad sam došla kući, sjela sam za stol i rekla:
“Ili ćemo angažirati privatnu njegovateljicu, barem preko dana, ili ćemo tražiti privatni dom. Ja ovako više neću.”
Zoran je odmah planuo.
“Da damo tuđima moju majku? Sram te bilo. Što će ljudi reći?”
Tu sam prvi put osjetila da me više nije strah.
“A što će reći kad ja završim na psihijatriji? Ili kad dam otkaz? Ili kad odem odavde?”
Šutio je. Samo je gledao u stolnjak. Onaj isti koji sam ja kupila na akciji u Vitezu kad smo još planirali dijete, more, neki normalan život.
Poslije je tiše rekao:
“Mislio sam… prirodno je da ti to više možeš. Ti si žena. Nježnija si.”
Kunem se, tad mi je došlo da razbijem tanjur o zid.
“Nisam ja rođena da budem tuđa besplatna njega samo zato što sam žena.”
Sutradan je nazvao jednu privatnu sestru da dođe pogledati situaciju. Nije to učinio jer je odjednom sve shvatio. Više zato što je vidio da sam stvarno na rubu i da ovaj put ne popuštam.
Jadranka sa mnom sad jedva priča. Kad priča, bode. Kaže da je dom groblje za žive. Kaže da se nekad znalo što je obitelj. Možda se znalo. Ali nekad su žene i šutjele dok se raspadaju.
Zoran se vrti između mene i nje kao da je on najveća žrtva. Pomaže više nego prije, ali i dalje vidim u njemu onu uvrijeđenu stranu koja misli da sam iznevjerila neku svetu dužnost.
A ja? Ja prvi put nakon dugo vremena spavam pet sati u komadu. I plačem zbog toga, eto koliko je jadno postalo.
Još nismo odlučili hoće li njegovateljica biti dovoljno ili će Jadranka ipak u privatni dom. Brak nam visi, iskreno. Nije se sve popravilo jednim razgovorom. Neke riječi ostanu u zraku kao dim.
Samo znam da se više neću izgubiti da bi svima drugima bilo lakše.
Je li sebičnost ako spasavaš vlastitu glavu? I recite mi iskreno, dokle žena treba nositi sve na leđima samo zato što “tako treba”?