Slučajno sam čuo kako me moj najbolji prijatelj i njegova žena ismijavaju iza leđa, a ipak sam im taj isti dan ložio roštilj kao da smo obitelj
„Ma vidi im dnevni boravak, k’o čekaonica u domu zdravlja…“ začuo sam kroz otvoren prozor od kuhinje, i u prvi mah nisam ni skužio da slušam glas čovjeka kojeg sam zvao bratom.
Stajao sam ukočen s kesom mesa u ruci. Telefon je bio na stolu na terasi, ostao spojen jer sam malo prije pričao s Goranom da potvrdi dolazak na ručak. Valjda nije poklopio kako treba. A onda se javio i drugi glas, njegov i Suzanin.
„A njegova Mirna se još trudi da sve izgleda otmjeno. Jesi vidio one zavjese prošli put? Bože sačuvaj“, rekla je, pa se nasmijala onim sitnim, otrovnim smijehom koji te pecne pravo pod kožu.
Goran je dodao:
„Ma pusti, oni misle da je gostoprimstvo kad te natrpaju hranom i onda očekuju da im se diviš.“
Osjetio sam kako mi lice gori. Ne od sunca. Od srama. Od bijesa. Od onog osjećaja kad ti se nešto u prsima sruši, a izvana stojiš mirno jer ne znaš kako drugačije.
Mirna je izašla iz kuće noseći zdjelu salate i odmah me pogledala.
„Što je bilo?“
Samo sam pokazao prema telefonu. Nije trebalo puno. Čula je i ona posljednjih par rečenica. Spustila je zdjelu tako jako da je vilica zazveckala po stolu.
Nije rekla ništa nekoliko sekundi. Samo je progutala knedlu i tiho izustila:
„Nemoj mi reći da su to stvarno oni.“
Kimnuo sam.
U meni je sve urlalo da otkažem ručak, da im pošaljem poruku neka se više nikad ne pojave na mom pragu. Ali Mirna me pogledala onim svojim umornim, tvrdoglavim pogledom koji je imala kad nam je falilo novca, kad smo krpali kraj s krajem, kad smo sami krečili ovaj stan i sastavljali stari namještaj koji smo uzeli na oglasu.
„Nećemo sad praviti scenu. Nek dođu. Nek sjednu za naš stol. A ja ću ih gledati u oči“, rekla je.
To me boljelo još više. Jer znam koliko se trudila oko tog doma. Te „ružne zavjese“ je šivala njena mati Zdenka iz Travnika. Komodu u hodniku sam ja prefarbao tri puta da izgleda pristojno. Nije to bio luksuz. Bio je to naš život. Naš trud.
Svejedno, nastavili smo.
Zapekao sam ćevape, kobasice, pileće batke. Mirna je složila francusku, uštipke, pogaču, pečene paprike s češnjakom. Djeca su trčkarala po dvorištu, nisu ništa slutila. A meni se želudac okretao od svakog zvuka auta koji bi prošao ulicom.
Kad su konačno stigli, Goran je nosio pivo, a Suzana kolač iz trgovine s onim plastičnim poklopcem koji se zamagli od hladnoće.
„E, domaćini!“, viknuo je široko se smiješeći, kao da prije sat vremena nije gazio po svemu što imamo.
Pružio mi je ruku. Ja sam je prihvatio. Hladnu. Kratko.
Mirna je bila pristojna, čak previše. Ona kad je povrijeđena, postane mirna na način koji plaši.
Sjeli smo za stol. Djeca su pričala svoje, zveketali su tanjuri, miris dima i mesa širio se dvorištem. I na trenutak je sve izgledalo normalno. To me izluđivalo. Kako netko može ovako sjediti, jesti, srkati sok i hvaliti salatu, a prije toga te ismijavati kao zadnju budalu?
„Baš vam je lijepo ovdje“, rekla je Suzana i uzela još malo francuske.
Mirna ju je pogledala ravno u lice.
„Stvarno? Drago mi je. Mislila sam da više vuče na čekaonicu doma zdravlja.“
Tišina.
Onakva tišina kad i djeca osjete da nešto nije dobro. Goran je spustio vilicu. Suzani je osmijeh doslovno skliznuo s lica.
„Molim?“ rekla je.
Ja sam tad prvi put progovorio.
„Telefon ti je ostao otvoren. Čuli smo sve.“
Goran je problijedio. Počeo je nešto petljati, da nije tako mislio, da su se šalili, da je ispalo grozno. Suzana je odmah krenula u obranu.
„Pa dobro, ljudi, svi nekad nešto kažemo. Niste valjda toliko osjetljivi?“
Osjetljivi.
Ta riječ me presjekla više nego uvreda.
„Nije stvar u zavjesama, ni u stolu, ni u tome koliko tko ima“, rekao sam. „Nego u tome da si mi dvadeset godina dolazio u kuću, jeo moj kruh, vodio mene kao kuma kroz život, a iza leđa se rugaš mojoj ženi i mojoj obitelji.“
Goran je tad spustio pogled. Prvi put tog dana djelovao je kao netko kome je stvarno neugodno.
„Zeznuo sam. Jesam. Ali nikad ti nisam želio zlo.“
„A što si mi želio? Da budem budala koja te dočekuje s roštiljem dok ti ismijavaš kako živi?“ pitao sam ga.
Mirna je šutjela, ali sam vidio da joj se ruka trese dok skuplja tanjure. To me dotuklo. Jer nije ona plakala pred njima. Nije htjela to zadovoljstvo.
Suzana je još nešto pokušavala objasniti, da je to bio „privatan razgovor“, da ljudi nekad pretjeraju. Ma daj. Kao da privatnost briše karakter.
Nisu ostali dugo. Goran je na odlasku zastao kod kapije i rekao:
„Ako ikad poželiš razgovarati… znaš gdje sam.“
Znao sam. Ali prvi put nisam bio siguran želim li to znati.
Te večeri Mirna i ja smo skupljali čaše i prazne zdjele u tišini. Miris dima još je bio u zraku. Ona je samo rekla:
„Najgore je kad shvatiš da te netko godinama gledao drugim očima, a ti to nisi vidio.“
Od tada je prošlo nekoliko mjeseci. Goran je zvao. Nisam se javio. Napisao je poruku. Nisam odgovorio. I još se lomim u sebi, neću lagati. Jer nije lako izbrisati čovjeka s kojim si dijelio pola života. Ali nije lako ni prijeći preko ovoga kao da je sitnica.
Je li pravo prijateljstvo ono koje te poštuje i kad nisi u sobi?
Biste li vi takvom čovjeku dali još jednu priliku, ili jednom izgubljeno povjerenje više nema povratka?